Predviđali su im debakl, ušli su u polufinale i nemaju nameru tu da stanu. Govorili su da nemaju lidera u ekipi, a zaboravili su na Bogdana Bogdanovića. Pričali su da im nedostaje želje i borbenosti, Boriša Simanić je dao bubreg za Srbiju. Otišli su u tišini, bez pompe i euforije, biće dočekani kao heroji bez obzira na ishod do kraja Mundobasketa. Poručivali su da je Svetislavu Pešiću vreme za penziju, da je izlapeo i da su mu metode zastarele, a smetnuli su sa uma da Srbija na zlato čeka još od 2002. godine kada je baš on bio selektor. Njegovom zaslugom protiv Litvanije su „orlovi“ demonstrirali malu defanzivnu kliniku čak i kada su na dva minuta pre kraja imali 20 poena prednosti.

Košarka je Srbima u krvi, u genima. Potpuno je nebitno ko igra, ko je selektor, a ko na čelu saveza. Ko god izađe na parket, „poginuće“ za grb. Pogledajte samo Aleksu Avramovića koji srce ostavlja na terenu. Trpeo je mučke udarce Litvanaca, ali nije odustao, nisu imali mira od njega. Avramovića ne zanima da li Srbija vodi ili gubi 15 razlike, on daje 200%. „Grize“ u odbrani, asistira, raduje se trojkama saigrača kao da ih je on postigao.

Selektor Litvanije je potcenio Stefana Jovića, rekao svojim igračima da ga puste da šutira, a on je pogodio tri trojke i odbio nalet Litvanaca u trećoj deonici.

Nisu verovali da Filip Petrušev može da pogađa iz svih pozicija, ubacio je dve trojke kao kap.

Marko Gudurić je još jednom pokazao da je igrač za velike utakmice, iako je bio neprepoznatljiiv sve do četvrtfinala.

Bogdan Bogdanović i Nikola Milutinov su lideri tima i to su demonstrirali protiv Litvanije.

Disali su svi kao jedan i ponovo obradovali naciju. A, ko će drugi ako ne košarkaši? Kapa dole najvećem sportisti svih vremena Novaku Đokoviću, veliko hvala vaterpolistima, odbojkašima, odbojkašicama, Ivani Vuleti i ostalim našim šampionima, ali ni na šta se Srbi ne „lože“ tako kao na magičnu igru pod obručima!

A, šta je za to vreme radio Nikola Jokić?

Dok su Bogdanović i drugovi krvarili za Srbiju, ne razmišljajući o posledicama, povredama koje bi mogle da im ugroze karijeru (čitajte Boriša Simanić), Nikola Jokić se mentalno odmarao.

Nekom se dive zbog pogođene trojke, ukradene lopte, asistencije, a nekom smeju što pijan ide po kafanama, zaustavlja saobraćaj.

Kristaps Porzingis zbog povrede ne može da igra za Letoniju, ali je tu na tribinama, uz svoj tim, a Jokić timari konje.

Njegov Breno Laumar je dobio glavnu trku u Požarevcu i dokazao da je najbolji konj u zemlji. Šteta samo što Jokić od tih divnih, plemenitih životinja nije naučio šta su to vernost i odanost.

Mada, možda i treba razumeti čoveka. Uskoro kreće NBA ludilo, treba odbraniti titulu sa Denverom. Lakše je reći „NE“ Srbiji i Pešiću, nego Melounu i Nagetsima.

Ipak se za Srbiju igra iz ljubavi, a za Amerikance zbog milionskog ugovora.