Knjigom “Onamo namo. Portreti i pesme”, pjesnik i akademik Matija Bećković je zaokružio troknjižje memoarske i pjesničke ispovesti o posebnim ljudima, prilikama i neprilikama, sudbinskim putevima i putokazima, srpskoj tradiciji i sudbini.
Stihovima se pesnik odužuje svojim kolegama i prijateljima. Svima koji su obogatili njegov život: mitropolitu Amfilohiju, episkopu hercegovačkom Atanasiju, Miodragu Bulatoviću, Branku Miljkoviću, Stevi Raičkoviću, Tanasiju Mladenoviću, Aci Sekuliću…, kao i rodnoj Senti koju i ne pamti, Veljem Dubokom, Lovćenu. Jedinstvenim bećkovićevskim jezikom, Matija govori o onome što nas muči, pritiska, o koroni, Evropi, Srbiji i Crnoj Gori.
Ovu, najnoviju Matijinu pesničku riznicu, kao i prethodne “100 mojih portreta” i “Mojih 80”, objavila je Kompanija “Novosti”. A, da li su se u njoj našli svi koji su zavredeli da budu, akademik Bećković odgovara:
– Tek sam počeo da se odužujem, a takva knjiga se ne može zatvoriti, jer nema kraja a pogotovo početka. Sve je to jedna knjiga u tri nastavka. Ako bog da biće ih još.
Prva knjiga je bila plavih korica, druga crvenih, “Onamo namo” je bela. Jedna do druge podsećaju na trobojku?
– Treća knjiga nije bela. Više je kremasta za čitanje uz kapućino, a pošto je štampana u velikom tiražu možda će stići i u kafiće – kaže Bećković, za “Novosti”.
U pesmi “Trobojka” otkrili ste da “pred oči” prizivate Crnogorca u narodnoj nošnji, kad vas neko upita koji je raspored boja na srpskoj zastavi…
– To je nekad bilo. Sad kao da nemam više koga ni da prizovem. Češće kod nas možemo videti i mnogo su inspirativniji indijski sari, japanski kimono i arapske dželabije.
Čini se da je ova, najnovija zbirka gotovo autobiografska. Kako je vi doživljavate?
– Što se više trudim da ne bude autobiografska bivam sumnjiviji. Kao da veličajući druge podižem kredite za sebe, pa ispada da je to kobajagi o drugima.
“Onamo namo” je i naslov poznate pesme crnogorskog kralja Nikole, za koju je mitropolit Amfilohije govorio da je jedina prava himna Crne Gore. Kako je nastala vaša pesma “Onamo namo” i zašto ste baš njome zatvorili trilogiju?
– Lako je vama da pitate. Malo je što sam je napisao nego treba i da je tumačim. Lakše mi je da vam kažem da se ta pesma nalazi na 293. strani. Meni se čini da je pesma kralja Nikole OVAMO, a moja ONAMO.
U jednoj pesmi kažete da je “Gorski vijenac” uspomena na narod. Na koji narod?
– Imate pravo. Morali bismo krenuti ispočetka. Koji Njegoš, čiji venac, koji narod.
Da li bi podizanje spomenika zahvalnosti Evropi, za koje se čak i svojim stihovima zalažete, bilo u duhu ovog vremena?
– Ako stvarno želimo da uđemo u EU morali bismo podići spomenik Evropi, ali da oko njega ne igramo kolo nego break dance i hip-hop. Mada je jedan spomenik malo. I koliko god da podignemo veliki bio bi mali. Najbolje da Beograd preimenujemo u EVROGRAD i vizualizujemo svoj san. I umesto žala za Jugoslavijom da se radujemo Evropi.
Čemu nas je još naučila korona, osim da peremo ruke “svaki dan, sve češće i sve duže”?
– Korona nas je naučila da zavolimo podrume i život u samoizolaciji. Sigurno će mnogi korona profiteri biti očajni kad korona ode, a oni ostanu da upravljaju svetom iz svojih budžaka u koje su se dobrovoljno uselili.
“Nevid 19” je, kako kažete, učinio da ljudi konačno pomisle da ima Boga i pravde na svetu. Da li se varaju?
– Korona je stroga ali pravedna, jer nije ostavila bez korone nijednu tačku na planeti ka kojoj bi svi pohrlili. Ali za koronu nema privilegovanih.
U čemu greši čovek modernog doba? Šta da učinimo da ne izgubimo sebe, da se ne zametnemo?
– Treba da glumimo kako ne primećujemo močugu kojom nas mlate. I da se potrudimo i s tom močugom povežemo i sprijateljimo. Na kraju krajeva život je samo igra. Ili kako kaže Šekspir – san ludaka.
Stihom ste portretisali mnoge vaše prijatelje i kolege. Koji vam od njih najviše nedostaje?
– Najviše mi nedostaju oni za koje još nisam prihvatio da ih nema. Najpre oni koji su otišli iznenada i nedavno, kao mitropolit Amfilohije, za koga još ne verujem da je zauvek otišao.
Dve pesme posvetili ste Branku Miljkoviću. U jednoj kažete “posle njegove nasilne smrti”, zašto? Je li ga, možda, povik “Živeo jugoslovenski mrak!” skupo koštao?
– Svaka smrt je nasilna. Naročito ona u 27. godini, makar bila i prirodna.
Podsetili ste u jednoj pesmi na “jagnjeće glave”. Da li je prošlo to vreme?
– Kako bi se živelo bez jagnjadi i jagnjetine. Ali sad se jagnjeće glavudže stavljaju u blender u okviru detoks programa. A bilderi ih piju kao proteinski šejk.
Poznato je da je za pesnika važna provokacija. Šta vas provocira u neknjiževnoj stvarnosti?
– Svaki novi dan je provokacija krcata iznenađenjima. Radoznalo pratim kako se nadmudruju i u kom odnosu se kreću glupost, laž i prevara. I ko će koga izdominirati.
Kada ćete ponovo u Crnu Goru, kako vidite njenu budućnost i dokle ćemo da se ćeramo?
– Ove odgovore vam pišem u avionu. Vraćam se iz manastira Stanjevići kod Budve u kojem je NJegoš pisao “Luču mikrokozmu”, a mitropolit mu je zaveštao biblioteku od 25.000 knjiga, svoju jedinu imovinu. Tu bi trebalo da bude novootvoreni, veliki naučni i kulturni centar jer je manastir Stanjevići i bio kulturna prestonica Crne Gore. Za budućnost Crne Gore su najzabrinutiji oni koji su na njen račun živeli i još ne znaju gde bi preleteli, kao kad se prelazi iz firme u firmu. Sad je drugo poluvreme kad ćerani ćeraju one koji su njih ćerali.
Kako reagujete na to kada vam kažu da ste jedan od najvećih srpskih živih pesnika?
– Kad čujem najveći, ne zanima me dalje je li živ ili mrtav, da li je pesnik ili kuvar.
Šta je, po vašem mišljenju, vredno življenja?
– Ko se ne bi radovao nepreglednom izboru neviđenih nesporazuma.
U javnosti se nedavno povela polemika oko objavljivanja 21. toma Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika u izdanju SANU. Kako ste vi primili tu vest?
– Nisu me nikad interesovali oni koji su menjali ime u 21. godini života ,a još manje oni koji menjaju i ime i naciju i jezik i crkvu u 21. veku.