Koliko je moguće spremno dočekati toliku slavu i odgovornost, otkriva poznati srpski glumac u ekskluzivnom intervjuu za 24sedam.
– Ne može čovek da bude spreman na tako nešto jer ne može da zna šta ga očekuje. Zato je život divan, jer čovek uvek mora da reaguje na okolnosti tako što će da se osloni na ono što jeste. Sve su to iskušenja i ispiti za nas, da vidimo ko smo i šta smo, pošto nikad ne možemo biti spremni za nove situacije i okolnosti koje nam se dese. Kad bi život bio predvidiv bio bi dosadan. Ali definitivno sam zahvalan za takvu vrstu blagoslova.
Uspjeh takvih razmera niko, čak ni u bivšoj SFRJ, nije dostigao. A Miloš nam ga dočarava ovako:
– Mi, kada krenemo ka Novom Sadu, ako se ne isključimo na vreme, već smo u Šidu, odnosno bez pasoša ne možemo dalje. A Rusi lete avionom devet sati i izađu iz aviona i dalje su u svojoj zemlji. Uspeh u takvoj zemlji nosi sa sobom drugačiji status upravo zbog tih proporcija. Te razmere i taj razmah je teško rečima objasniti, to treba doživeti.
Posle toliko snimljenih filmova i serija, da li ga domaćini već smatraju svojim glumcem.
Oni su velika kultura, ali svakako su me prihvatili i kolege, i publika, i narod. Od prvog dana sam se osećao kao da sam među svojima. I to se na kraju nekako i ozvaničilo.
Koliko je Milošu Bikoviću bilo potrebno vremena da se adaptira na uslove u Rusiji, na običaje, tradiciju, svakodnevni život?
– Njihovi običaji se ne razlikuju mnogo od naših običaja. Čak su njihovi običaji nekako više naši, zato što su srazmerni njihovoj veličini i razmahu. Kada odete u zemlju koja ima blizu 200 miliona ljudi, shvatite da se oni ne ustežu da poštuju svoju tradiciju, već joj nekako pristupaju jače i slobodnije. Takođe, imaju i nešto što nama jako prija, a to je jedinstvo. Kada 20 Rusa sedi za stolom neće se podeliti u pet grupa koje komuniciraju odvojeno, već će učestvovati u jednom razgovoru, često se pomažući čuvenom zdravicom, koja je kod njih običaj iz davnih vremena koji smo mi zagubili. Možda ne nepovratno.
Poslovično je poznato koliko Rusi piju. Kako se Miloš uklopio u taj običaj, ukoliko je tačan?
– Jesu predrasude i nisu predrasude, zavisi od toga gde se nađete, ali ne zaostajemo mi mnogo za njima u tom smislu. I zato Rusi vole da dođu ovde. Slični smo, ali smo mi nekakav čudan spoj neposrednosti i zatvorenosti koji se njima dopada. Obožavaju nas duh i smisao za humor.
Život na stalnoj relaciji Srbija – Rusija nije lak, što znači da je kofer uvek spakovan.
– Takav život je čergarski. Nije lako, nije ni loše, ali ne mogu tako doveka jer će me takav način života uništiti. Ja sam, ipak, čovek koji u jednom trenutku želi da se skrasi, da ima dom, porodicu. Ovakav život mogu da podnesem sa 25, 27 ili 30 godina,ali sa 37 ne želim da budem u ovoj poziciji, jer želim da se do tada nekako ,,unormalim’’ ako je to moguće .
Šta bi Miloš Biković donio iz Rusije u Srbiju, a da ne podliježe carini, i obrnuto?
– Iz Rusije bih doneo u Srbiju osećaj zajedništva, toga nam najviše fali, a iz Srbije bih u Rusiju uvezao neposrednost i humor. Često ni sami nismo svesni svog duha i smisla za humor, ali drugi narodi kod nas to vrlo primećuju i poštuju.
Umjesto očekivanog podužeg spiska stvari i običaja koje dele Srbi i Rusi, Miloš se za kraj opredijelio za još jedno poređenje.
– Delimo mnogo toga sa Rusima, između ostalog i lepe žene. Samo što mi imamo više visokih muškaraca po glavi stanovnika.