Batajnica kod Beograda, ulica Dimitrija Lazarova Raše. Podne, pre tri dana. Laka prolećna tišina kojoj su se, čini se, i bumbari zakleli na cvet i med, da potraju lale koje je malena Milica Rakić crtala i bojila u svojoj prvoj bojanki, pre nego što će je u kupatilcu, na noši, smrtno pogoditi projektili NATO, 17. aprila 1999. godine. Mama Dušica joj je, tada, upravo pripremala postelju za san.

Dugo stojimo pred vratima Rakića. Dolazimo i vraćamo se. I, to traje do prvog pritiska zvona.

Vrata je otvorila Dušica, majka malene Milice, kojoj su dete otrgli iz zagrljaja bezumnici, na današnji dan, pre 23 godine. Toga dana NATO je ubio našeg anđela. Trogodišnju devojčicu sa osmehom, pred čijom fotografijom suze same krenu.

„Mi smo, odavno, odlučili da našu tragediju živimo sami. Ali, za „Novosti“, zbog svega što ste učinili da negujete sećanje na Milicu, naša vrata su otvorena“, kazala je Dušica Rakić.

Iza Dušice, njena i Žarkova ćerka Anđela. Dušica, senka od žene, a snaga diva. Anđela, smerna devojka, poput majke, drži se da bi se pripremila na ovaj susret koji boli. Tata Žarko je sa prijateljima od ranog jutra u seči drva. Miličin brat Aleksa, otputovao, dan ranije, na Zlatar da bude pri ruci drugu kome je preminuo otac. Tišina. Kako da otvorimo ovu bolnu priču? Odakle da počnemo? A, priča se sama otvara. Dovoljan je samo pogled. Samo jedan pogled… Sa zidova u skučenoj trpezariji uramljen život devojčice. Život koji je bio. NJani zagrljaji sa tatom, mamom i bratom.

„Nismo, nikad, razmišljali da napustimo ovaj stan, ovu adresu. Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno“, prekinula je ćutanje Dušica Rakić.

A, ovde nema mesta gde nema Milice. Kud god pogled da upre, ona je tu. Duša u dušama njenih rođenih. Oni se s njenim osmehom bude. Oni s njenim osmehom odlaze na počinak, ispunjeni što su je takvu, anđeoskog lika, rodili i imali. Dan nastavljaju s gnevom što su im je ubili kad se toliko radovala da živi.

„Teški su nam ovi dani „zvonio je šapat Dušice Rakić. „To se rečima ne može opisati. Patnju potiskujemo i Žarko i ja. Aleksa i Anđela imaju pravo na svoju mladost, mada su oni svesni naše patnje“, kazale je ona.

Dušica započne priču o toj, gotovo opipljivoj patnji za detetom, pa je brzo skrene na neke, obične, svakodnevne teme. I, to traje. Ko ima srca da je vraća na ono što je boli do neprebola.

U 21 sat i 45 minuta, 25. dana agresije, geler NATO bombe ubio je Milicu u kupatilu porodičnog doma. Rasparčao prozor, pokidao zavese i pogodio devojčicu u glavu. Eksplozija je bila nagla. Tata Žarko je, bosonog, utrčao u kupatilo. Milicu oblivenu krvlju zgrabio je u naručje, strčao niz stepenice, uleteo u auto i vozio, vozio prema bolnici, a ona mu je u rukama klonula, klonula. Vrištao je, jer je znao da je gubi. Izdahnula je u bolnici.

Milica je crtala lale. Žute. Crvene. I bumbare. Volela je svoju lutku. NJu bi, pre odlaska na spavanje, uspavljivala u svom krevetiću.

Devetnaesti april, iste godine

Sahranjena je malena curica na batajničkom groblju. Više stotina ljudi okupilo se da je isprati na večni počinak. Zbogom, mali cvete, opraštali su se njeni vaspitači iz vrtića. U maleni grob, baka Milena je na beli sanduk položila i njenu voljenu lutku. Bojice, bojanke i čokoladu. Pamtimo reči oproštaja: „Reći će, Milice moja, kako je sve bilo greška. Reći će, zlikovci, da im je žao, ali lagaće. Zbogom mali cvete, žrtvo zločinaca. Kome si ti skrivila da te tako surovo kazni.“

Vreme sadašnje…

Dušica Rakić, kao senka. A, kao div. Na njenu tugu nakalemile se bolesti. Od stresa. Od bola. Od neprebola i nepravde. Od usuda, da ni ona sama, više suza nema. Ima ih. Samo se ne vide, slivaju se u dušu. Kada bi mogla da se isplače, možda je duša ne bi toliko bolela i telo savijala.

„Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu“, kaže ona. „Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je voleo Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu“, dodaje ona.

Prelistavamo albume. Jednom. Dvaput… Ko zna koji put. Dušica drhti. I, kada se učini da će iz nje provaliti jauk, ni suza ne krene. Pred nama lice devojčice. Od pelena do poslednjeg, trećeg rođendana. NJan prvi kišobran. Prvi rođendan. Smeje se u naručju roditelja. Pokazuje prstom da iza kamere svi ćute, jer njena lutka koju je volela ide na spavanje. Pozira u svečanoj crvenoj haljinici. Pod prvim belim šeširićem. A, onda, treći rođendan 9. januar 1999. ona gasi svećice. I, kraj.

Posle… a posle, fotografija tragova koje su geleri ostavili na zidu. Sahrana. Dušica od bola pada. Baka polaže lutku na kovčeg…

„Uzmite i ove fotografije… ako mislite da su važne“, fotografije pruža Anđela, lek i uteha Rakića, student više Poslovne škole.

„Mama i tata su nas čuvali od ovih fotografija. Dugo, ja i možda nisam bila svesna kolika je njihova patnja. Mamina, posebno. Sada sam svesna tog bola i duboko ga osećam“, kazala je Anđela.

Vreme rastanka

Dušica nas ispraća. Zastajemo u dvorištu. Kao da je imala još mnogo toga da kaže. Drhtala je. Prati nas do ulice. Kao da je imala još nešto da doda. Pogled zaustavljen. NJana Milica je trčkarala ovim stazama pre 23 godine. Danas bi imala 26 godina, tri meseca i osam dana.

Kome je smetalo obeležje?

Rakići su uz sve patnje zbog ubistva deteta teško primali i vesti o skrnavljenju spomenika na Tašmajdanu, čiji je deo bronzana skulptura urađena po liku njihove Milice.

„Kome je smetalo to obeležje? To obeležje koje je vaša kuća podigla s pijetetom za svu decu žrtve NATO je i poruka i opomena da se nikome, nijednoj majci, nijednom roditelju ne dogodi nesreća koja je pogodila Žarka i mene“, kazala je za Novosti Dučica Rakić.

Zahvalnost svima za nezaborav

„Zahvaljujem svima koji naše dete ne prepuštaju zaboravu. Koji vraćaju zaboravljene uspomene na sve žrtve, kao što su i herojske žrtve Košara. Mi, Rakići, znamo ko je nama najviše pomogao, i mi to pamtimo“, dodala je ona.

Pjesma Dobrice Erića

Dobrica Erić, naš poznati pesnik, napisao je pesmu „Čiko, ja tebe gledam s neba“, u znak sećanja na Milicu Rakić i svu decu stradalu u NATO bombardovanju. Poeta je bio i član žirija koji je birao epitaf na spomeniku, dar „Novosti“ i naših čitalaca mališanima ubijenim tokom agresije.