Naslovna Izdvajamo Ko je pravi heroj Trebinja: Srđan Aleksić ili Aleksandar Masleša?

Ko je pravi heroj Trebinja: Srđan Aleksić ili Aleksandar Masleša?

0
Prava istina o Srdjanu Aleksicu
Na današnji dan, 21. januara 1993. godine, mladi Srđan Aleksić brutalno je pretučen na gradskoj pijaci u Trebinju, ali šta je prava istina? Ko je pravi heroj Trebinja: Srđan Aleksić ili Aleksandar Masleša?

Dolaze vremena kada će biti aktivirana snažna kampanja protiv Srba u medijima, bazirana na izmišljenom mitu o lažnom heroju Srđanu Aleksiću.

Ako danas pitate bilo koga kako je Srđan Aleksić izgubio život, velika većina će vam reći da su ga ubila četvorica pijanih, bradatih srpskih vojnika na najpodmukliji način dok je pokušavao spasiti život svog sugrađanina Alena Glavovića, muslimana, kojeg su isti ti vojnici željeli ubiti.

Više od 20 godina je bilo potrebno da priča o tragediji Srđana Aleksića probije kamen hercegovačke šutnje i napusti okvire njegovog rodnog Trebinja.

Portal Vijesti Srpske je 2021. godine već pisao na ovu temu, a taj članak je do sada pročitalo preko 2 miliona ljudi.

Ipak, proći će još mnogo godina pre nego što ova priča dopre do svesti svih naših građana.

U proleće 1992. godine, pod pritiskom međunarodne zajednice, Slobodan Milošević je bio primoran povući srpsku vojsku iz Hercegovine unutar Savezne Republike Jugoslavije (Republika Srbija i Crna Gora).

Usledila je snažna ofanziva brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja – hrvatske Zbora narodne garde, koja se približavala samom Trebinju. U srpskim selima dešavali su se užasni zločini, gde ništa srpsko nije bilo pošteđeno.

Nedostatak boraca u srpskim redovima bio je očigledan, pa su svi muškarci vojno sposobni bili mobilisani. Među njima je bio i 26-godišnji Srđan Aleksić iz Trebinja. Aleksića je komandant Hercegovačkog korpusa zajedno sa njegovom jedinicom poslao na front hercegovačko-trebinjsko-dubrovački, u selo Cerovac, udaljeno 16 kilometara od Trebinja. Aleksić je imao zadatak da sa svojim drugovima brani nekoliko kilometara fronta od hrvatske Zbora narodne garde.

Nakon žestokih borbi, vojnici su pronašli prazan šator Srđana Aleksića trećeg jutra. Tokom noći, Aleksić je napustio položaj, odnosno dezertirao.

On je pobegao u Trebinje, ostavljajući svoje drugove da svakodnevno trpe granatiranje i čekaju napad Zbora narodne garde na Trebinje. Po dolasku u grad, Srđan se javlja svom ocu Radetu, vojno sposobnom čoveku i bivšem košarkaškom treneru koji nije imao iskustva s frontom.

Rade Aleksić, uz pomoć veza, ne samo da je oslobodio sina odgovornosti za dezertiranje, već mu je pružio priliku za zarađivanje. Srđan je na trebinjskoj pijaci imao tezgu gde je prodavao švercovanu robu iz Albanije.

U jesen 1992. godine, Srđan je odlučio zaposliti radnika za tezgu. Međutim, svi njegovi vršnjaci bili su na frontu. Tada je pronašao Alena Glavovića, lokalnog besposličara muslimanskog porekla, koji je počeo raditi za njega.

21. januara 1993. godine, vojnici koji su se vratili iz fronta odlučili su uzeti farmerke sa Srđanove tezge. Došlo je do verbalnog sukoba koji je eskalirao fizičkim napadom. Srđan Aleksić je brutalno pretučen i preminuo je na Savindan te godine.

U vinariji manastira Tvrdoš, 2011. godine, Milenko Kovač, jedan od učesnika incidenta, ispričao mi je ovu verziju događaja, koju su potvrdili i članovi trebinjskog Udruženja boraca Republike Srpske.

Ova verzija događaja je čak navedena i u pravosnažnoj presudi Vojnog suda u Bileći (broj IK 33/93), gde se navodi da četvorica osuđenih nisu ubice, već učesnici u tuči koja je rezultirala smrtnim ishodom.

Dakle, Srđan Aleksić je stradao braneći svoju tezgu i švercovanu robu, a ne spasavajući Alena Glavovića koji u tom trenutku nije bio prisutan.

Milenko Kovač je bio spreman lično snositi odgovornost ako se dokaže da je Aleksić zaista branio Glavovića, a tvrdi da su svi učesnici incidenta nakon tuče otišli misleći da je došlo do beznačajnog incidenta.

Međutim, Srđan Aleksić je podlegao povredama 21. januara 1993. godine. Vojna policija uhapsila je četvoricu vojnika i prebacila ih u istražni zatvor u Foču, gde su čekali suđenje.

Antisrpski mediji su jedva čekali ovaj trenutak kako bi stvorili senzaciju oko Srđana Aleksića. Lažna priča

o srpskom vojniku koji je ubijen dok brani muslimana postala je dominantna, podstaknuta prvenstveno od strane Srđana Dizdarevića iz sarajevskog Helsinškog odbora za ljudska prava, a zatim i drugih medija sa Zapada.

Svi mediji su preneli priče o Srđanu Aleksiću kao heroju koji je stradao na ulicama Trebinja, braneći muslimana od divljih četničkih razbojnika. Ovaj događaj je iskorišćen kako bi se satanizovali Srbi u celini.

Naslovi u novinama govorili su o hrabrom Srđanu Aleksiću koji je poginuo dok brani muslimanskog komšiju od razularene rulje pijanih četničkih razbojnika. Ova priča postala je globalni simbol otpora prema „velikosrpskom ludilu“.

Kasnije, većina srpskih medija je pala pod uticaj stranih faktora, a veličanje „junaštva“ Srđana Aleksića postalo je još izraženije.

Politčari pod kontrolom Zapada, poput Čedomira Jovanovića, počeli su se nadmetati ko će preimenovati više ulica i bulevara u čast Srđana Aleksića, kako bi se „divljaštvo“ Srba naglašavalo na svakom koraku.

U filmu „Krugovi„, koji su režirali Srbi, a finansirali Nemci, Francuzi i Amerikanci, Srđan Aleksić je prikazan u uniformi VRS, iako ju je već bio razdužio. Četvorica vojnika su prikazana sa velikim bradama kako bi ih povezali sa četnicima. Film je koristio scene pijanstva i nužde na ulici kako bi prikazao Srbe kao divlji narod.

Ovo je još jedan primer antisrpske propagande, sličan filmovima poput „Grbavica“ i američkog filma „U zemlji krvi i meda“. Svi ovi filmovi dobili su priznanja, a neki su bili čak i nominovani za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma.

Svi ovi filmovi govore o genocidnim Srbima, što je jednostavan razlog zašto su bili nagrađivani.

Četvorica vojnika iz Foče su 1994. godine poslana na suđenje u Bileću i osuđeni su na po dve godine i šest meseci zatvora. Ipak, nisu odmah otišli u zatvor, već su ponovo otišli na front tokom rata.

Savo Redžo je kasnije poginuo na ratištu, dok su ostala trojica odslužila ostatak kazne posle rata. Treba napomenuti da je Srđanov otac Rade tokom suđenja bio fer i korektan. On nikada nije nazivao sina herojem, demantujući glasine da sprema krvnu osvetu, iako je već ranije izgubio prvog sina u nesreći sa motornim zmajem iznad Trebinja.

Tokom istraživanja, stupio sam u kontakt sa Alenom Glavovićem, koji živi u Švedskoj. On je odbio komentarisati ovu temu, zadržavajući se na zvaničnoj verziji događaja koja mu je donela beneficije.

Unatoč mnogim trgovima i bulevarima širom bivše Jugoslavije koji nose ime Srđana Aleksića, on i dalje nema svoju ulicu ili spomenik u rodnom Trebinju, jer Trebinjci znaju kako se Srđan zaista smirio.

U narednim danima očekujemo porast članaka o ovom događaju. Nije nužno verovati meni ili drugima; važno je da sami formirate mišljenje. Putnici kroz Trebinje koji odluče popiti kafu pod platanima mogu čuti priču od konobara, gostiju kafića i starosedelaca Trebinja. Ova priča je poznata celom Trebinju i celoj Hercegovini.

Pravi heroj Trebinja je Aleksandar Masleša, najmlađi borac Trebinjske brigade, koji se pridružio Bobanskoj četi vojvode Nedeljka Neđe Vidakovića sa samo 16 godina. Ranjen u bici kod Konjica, preminuo je na VMA u Beogradu sa nepunih 19 godina.

Žao mi je što većina ljudi, putem štampanih i elektronskih medija, kao i internet giganata poput Google-a i Facebook-a, nasjeda na još jedan trik koji svesno uništava srpski narod, dok drugi kroje istoriju porodičnim imenom.

BONUS VIDEO:

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i "X" nalogu.

Zapratite nas i na Youtube