Kad je na jednom prijemu u Beogradu bivši američki ambasador Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za Srpsku pravoslavnu crkvu, patrijarh mu je odgovorio: “Samo nemojte da nam odmažete, na taj način će te nam pomoći”.
Za ličnost patrijarha srpskog, gospodina Pavla, vezano je mnoštvo anegdota koje svedoče o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti. Takođe, patrijarh Pavle ušao je u istoriju srpskih patrijarha kao jedan od najskromnijih i najnekonvencionalnijih velikodostojnika koji su mnogo učinili za pravoslavlje.
Redovi koji slede, sasvim pouzdano, izmamiće osmeh na našim licima, ali će nam, pre svega, otkriti patrijarhovu posebnost kakvu do sada nismo poznavali.
S obzirom na to da je patrijarh Pavle često prolazio pored čuvene beogradske kafane “Znak pitanja”, prišao mu je jedan boem koji redovno pohađa ovu kafanu, očigledno, malo pripit, i obratio se rečima: “Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu”, na šta mu je patrijarh odgovorio: “Jesmo, jesmo, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo”.
Inače, “Znak pitanja” je kafana koja je, iako zvuči malo apsurdno, vrlo usko vezana za život Saborne crkve, barem prema pisanju Branislava Nušiča. Kako je ovaj najslavniji srpski komediograf, ko bi krenuo na liturgiju ili parastos, pa mu se služba malo odužila, vrlo brzo našao bi se za nekim od stolova “Znaka pitanja”..
Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Sada već daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, patrijar Pavle, ondašnji vladika raško – prizrenski, odreagovao je pitanjem: “A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”
Dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet nenadano je ušao nepoznat čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: “Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro pedeset godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a Vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.”
Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “ Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: “Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?
A za vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, kada je došao trenutak večernje službe, patrijarh se uputio prema Sabornoj crkvi. Na putu od Patrijaršije do hrama, bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Svog pratioca, patrijarh je upitao: “Čiji su ovi skupoceni automobili?” i dobio je odgovor da su vlasništvo njihovih episkopa. Patrijarh je na to kazao: “O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?” (Podsetimo se, episkopi se biraju iz monaških redova i, kad stupaju u manastir, po primanju postriga obavezuju se na bezbračnost, poslušnost i siromaštvo (skromnost).
Kad je patrijarh sa svojom pratiocem trebalo da krene na Banovo brdo, na službu u crkvu, pratilac ga je upitao hoće li da se odveze automobilom, što je patrijarh odbio, rekavši da će ići autobusom. Da bi ga, ipak, odgovorio od ovog nauma, pratilac ga je podsetio da je leto i da nije zgodno ići gradskim prevozom, jer ljudi idu na Adu Ciganliju, a ženski svet je razgolićen.
Patrijarh je kratko odgovorio: “Svako vidi ono što hoće”…
Dok je patrijarh bio episkop raško – prizrenski, eparhija na čijem je čelu bio, posedovala je samo jedno vozilo i to skromni “varburg”. Ondašnji episkop je i u taj “varburg” retko sedao, jer je više voleo da ide peške. Jednom prilikom, u svom “pežou” ga je vozio episkop žički Stefan, prijatelj iz dečačkih i zajedničkih dana u Bogosloviji. Osetivši udobnost automobila na koji nije navikao, ondašnji vladika Pavle kazao je: “E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj “varburg”.
Patrijarh Pavle je uvek važio za skromnog čoveka, nezainteresovanog za ovozemaljska bogatstva i posvećenog Bogu.
Upokojeni srpski patrijarh Pavle bio je i ostao omiljen u srpskom narodu širom sveta zbog svoje običnosti, jednostavnosti, skromnosti i posvećenosti crkvi i veri.
Postoji mnogo priča i anegdota koje se ispredaju o njemu, i nakon njegove smrti, a govore o njegovoj ljubavi prema Bogu, ali i svemu onome što je Bog stvorio i zahvalnosti na tome.
Tako je u jednom periodu svog života kada je otišao u službenu posetu SAD kako bi obišao srpske eparhije na severnoameričkom kontinentu, uspeo čak da ostavi bez reči i jednog FBI agenta koji ga je čuvao i koji nije mogao da veruje šta mu se ukazuje pred očima.
„Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih američkih otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika.
Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu i u visinu, očigledno s molitvom u sebi, sagnu se i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom prekrsti se i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala.
Jedan od agenata američkog FBI, koji su bili u obezbeđenju, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, rekavši glasno: Ovo je svetac koji hoda!“
Takav je bio patrijarh Pavle, čovek za koga se mnogi u Srbiji pitaju šta se još čeka da bi se proglasio za sveca.
(Vijesti Srpske)