vetislav Kari Pešić ponovo je selektor košarkaške reprezentacije Srbije. Na istoj funkciji bio je i pre dvadesetak godina. Sa nacionalnim timom Jugoslavije, 2001. u Istanbulu, osvojio je evropsko zlato, a samo godinu dana kasnije u Indijanapolisu trijumfovao je i na šampionatu sveta. Prvi veliki uspeh zabeležio je kao selektor Nemačke sa kojom je prigrabio titulu prvaka Starog kontinenta 1993. Bilo je to u Pešićevom izvođenju košarkaško iznenađenje veka.
Prethodno svet je zadivio kao selektor mlađih jugoslovenskih selekcija. Evropu je pokorio sa kadetima (1985) i juniorima (1986) sa kojima je 1987. u Bormiju osvojio i titulu prvaka sveta s generacijom genijalaca koju su predvodili Divac, Rađa, Kukoč, Đorđević…
Trenersku karijeru počeo je davne 1982. godine u sarajevskoj Bosni. Predvodio je velikane poput španske Barselone, italijanske Lotomatike i nemačkih klubova Albe i Bajerna. U srpskoj košarci radio je kao trener Crvene zvezde u dva navrata. Poslednji angažman imao je u periodu od 2018. do 2020. kao trener Barselone.
Dugo ste razmišljali, niste na prvu prihvatili poziv da ponovo preuzmete nacionalni tim?
“Prošlo je podosta dana od prvog razgovora na tu temu sa Sašom Danilovićem, predsednikom KSS-a. Pitao je da li mogu da računaju na mene, kako ja sve vidim, da li bih prihvatio da ponovo preuzmem reprezentaciju kao selektor. Nije vršio pritisak, bio je to više drugarski poziv uz razmenu mišljenja.”
Onda su se, zar ne, razgovori intenzivirali. U sve su se uključili i neki drugi ljudi čije mišljenje cenite?
“Tačno tako. Imao sam pre par dana sastanak sa Sašom Danilovićem i Žarkom Zečevićem i tada je praktično sve dogovoreno. Pre toga razgovarao sam i sa Draganom Kićanovićem, Željkom Obradovićem, Božidarom Maljkovićem, Nebojšom Čovićem…”
Uskoro Vas kao novog selektora čeka prvi prozor kvalifikacija za SP, novembarske utakmice sa Letonijom i Slovačkom?
“Rano je za tu priču, za pitanje šta očekujemo, koga ću pozvati, da li računam na ovog ili onog. O svemu tome razgovaraćemo kad za to dođe pravi trenutak.”
Iza Vas je period odmora od košarke, trenerskog posla?
“Nisam se odmarao. Leto sam proveo putujući po svetu, držao sam košarkaška predavanja u ime FIBA, imao sam obaveze i prema Akademiji košarke u Minhenu. Istina je i to da mi trenerski posao baš i nije nedostajao, shvatio sam da mogu i bez toga.”
Svaki Vaš kraj očigledno je samo neki novi početak?
“Uvek kad pomislim da je bilo dosta, da ima i drugih stvari u životu, pojavi se neka ponuda i onda me sve to ponovo zagolica, ponovo probudi strast u meni. Tako je bilo i ovog puta, tako je bilo i 2016. Tada sam poverovao da neću više da sedim na trenerskoj klupi, počeo sam da pišem knjigu i dosta odmakao, a onda je neočekivano usledio poziv Bartomea da preuzmem Barselonu. Prekinuo sam pisanje, iz udobne fotelje preselio sam se na klupu Barse da bih se dve godine kasnije ponovo vratio u Minhen i nastavio da pišem. Pre tri nedelje sam sve završio i sada je rukopis u štampariji.”
Znači, uskoro izlazi knjiga – sa naslovom?
“Pravog naslova nema, još je to knjiga bez naslova.”
Knjiga sigurno sadrži onu čaroliju života i karijere jednog od najvećih košarkaških stručnjaka Evrope?
“Podelio sam knjigu u dva dela. Jedan je autobiografija ili taj moj neki košarkaški život s pričom odakle dolazim, zbog čega sam izabrao sport i zašto baš košarku. Takođe i ko je na mene uticao, iz kakve sam socijalne sredine potekao, ko su mi roditelji, prijatelji. Ima u tom delu i zanimljivih anegdota. Oni koji budu sve čitali shvatiće da ja jesam iz Pirota, ali da baš i nisam previše skroman. Drugi deo knjige je moja basket filozofija sa više poglavlja, počev od strategije do toga šta razlikuje posao trenera reprezentacije od onog u klubu. Taj drugi deo za mene je mnogo interesantniji.”
Skromnost je vrlina ili možda nije?
“Mislim da je vrlina uprkos tome što se mnogi neće složiti s ovim što govorim. Skromnost mi je omogućila da uvek i u svakoj prilici budem svestan da ne znam sve, da zapravo i nije sramota da ne znaš i da moraš na vreme da shvatiš da postoje ljudi koji od tebe znaju više, da to sebi priznaš i da to prihvatiš kao ok, ali da to opet ne ugrozi tvoje samopouzdanje, ne stvori kompleks, nego da te motiviše da postaneš bolji i da bez stida učiš od nekog ko te stvari bolje zna od tebe.”
Kad ste počeli da pišete, da li ste znali zašto pišete, kome se obraćate?
“Imao sam dileme, pitao sam se koga to interesuje i onda se pojavio Mihael Švarc koji je bio moj igrač u nemačkoj reprezentaciji. Mi zapravo vodimo taj FIBA program razvoja trenera koji rade sa mladim selekcijama. Sve mu ispričam i on kaže da moram da pišem. A onda mi je pokazao i koga to interesuje. Poslao je cirkularno pismo svim našim studentima, to je populacija od 80 ljudi puta 15 godina, sa pitanjem: ʼTrener Pešić je odlučio da piše knjigu, šta biste vi voleli da od njega čujeteʼ.”
I kakav je odgovor stigao?
“Više nego zanimljiv. Retko ko je odgovorio da želi da vidi moju filozofiju napada ili odbrane. Više od 90% njih poslalo je odgovor da ih interesuje komunikacija, motivacija, vođenje tima, sastavljanje tima, komunikacija pre i za vreme utakmice, u poluvremenu, komunikacija u klubu sa generalnim menadžerom, sa predsednikom, komunikacija sa medijima. Tada sam shvatio da postoji neko koga interesuje to što pišem i zato sam i napisao knjigu.”
Šta je po Vama to što košarkaški trener mora da uradi da bi bio uspešan?
“Put uspeha nikad nije logičan. Da bi neko uspeo u sportu u kom sam ja, mora da ima pored samopouzdanja i naglašenu crtu odgovornosti. I prema sebi i još više prema onima koji su mu ukazali poverenje. Mislim da sam egzistirao u tom trenerskom poslu toliko dugo, više od 40 godina, samo zbog toga što sam razumeo da trener nikada, bez obzira koliko je važan, ne sme da bude iznad ekipe.”
A gde su tu igrači, kakva je njihova uloga?
“Igrači moraju da znaju da je najvažnija persona u timu trener. Ako se tu napravi dobar balans, odnosno ako igrači shvate da je trener taj kome treba da veruju, koga treba da slušaju i sa kim treba da sarađuju, onda ta ekipa sigurno pobeđuje. S njom takođe i taj i takav trener. Ako trener pomisli ili poveruje da tim pobeđuje samo zahvaljujući njemu, onda kad dođe istina, kad počne da se gubi, onda mu više nema povratka.”
Trenirali ste mnogo košarkaških asova, sjajnih igrača, kako ste uspevali da ih ubedite da od njih znate više?
“Kao trener moraš da imaš odgovor za sve. Autoritet se ne nameće ispraznom filozofijom, galamom i urlikanjem, već znanjem. Ako se znanju pridoda i empatija koju imaš prema ljudima sa kojima radiš i koju oni kao takvu prepoznaju, onda se stvari razvijaju na pravi način. Bitno je da upoznaš igrača, da imaš vremena za njega, da mu pokažeš da ti je stalo do njega, da ga respektuješ, da te igrač zarad svega prihvati kao nekog kome daješ maksimalno poverenje u tom nekom zajedničkom cilju.”
Šta sa igračima koji ispoljavaju nezadovoljstvo, prave lošu atmosferu?
“Da, to su oni disidenti kojima smeta što se puno trenira, koji imaju pitanje zašto igramo ovako a ne onako, zašto idemo na utakmicu ili na trening u 10 a ne u pola 11 i tako dalje. Trener to mora da prepozna, da ako treba i izazove konfliktnu situaciju i da nikada ne beži od konflikta, da uvek i u svakoj situaciji radi na tome da poboljša odnos s tim ili takvim igračima. Kao trener moraš da budeš posvećen poslu i ljudima sa kojima radiš i da na kraju oni to prepoznaju. Mi treneri ponekad mislimo da sve kontrolišemo, da nam je sve jasno, a zaboravljamo koliko su igrači ponekad brutalni, da sve prate, da gledaju čak i da li si se obrijao, kakva ti je kravata, da li si obuo nove patike… Oni sve vide i zato da bi ostao u trenerskom poslu moraš da budeš ne samo dobar motivator, već i psiholog, pedagog i šta sve još ne.”
Kako i kad grupa talentovanih košarkaša poveruje da mogu da postanu svetski prvaci ili da košarkaški vrede?
“Naravno, do toga se ne stiže prečicom. U vrhunskom sportu kao što je košarka ja nisam zadužen da svi budu srećni i zadovoljni. Ponekad, pobeda nije sve, već je jedino što postoji. Kad preuzmem klub ili reprezentaciju, ja imam i odgovornost i obavezu da što pre postavim pravila ne samo u ekipi, već i na treningu, u autobusu, na putovanju, utakmici, pravila u načinu ishrane. Sve to naravno nije pitanje ubeđivanja. To je proces u kome svi učestvujemo, proces u kome oni taj svoj talenat pretvaraju u kvalitet zajedničkim radom i treningom, proces u kome se izvrši selekcija ljudi, igrača, napravi procena da li ti momci odgovaraju nekakvoj tvojoj filozofiji, načinu rada i života, načinu igre, i onda svi guramo napred, svi napredujemo, ja sa njima i oni sa mnom.”