Zna se za mnoge koji su se duhovno preobrazili nakon posete manastiru. Neki od njih napustili su raskalašan život pošto su doživeli prosvetljenje.
Manastir Ostrog posećuju vernici iz svih delova sveta, sami ili u organizovanim grupama. Bogatstvo i lepota ovog manastira leži u činjenici da ga svetim smatraju sve tri veroispovesti – i pravoslavna i rimokatolička i islamska. One dele isto uverenje da su mošti Svetog Vasilija Ostroškog čudotvorne za sve verujuće i duhovne ljude.
Zna se za mnoge koji su se duhovno preobrazili nakon posete manastiru. Neki od njih napustili su raskalašan i neuredan život pošto su doživel prosvetljenje tokom sna u Ostrogu. Drugi su našli lek svojoj telesnoj boljci pred moštima Svetog Vasilija Ostroškog. Nebrojeni su i slučajevi vraćanja moći govora… Mnogi od isceljenih za čuvara svog doma i svog sveca zaštitnika, kao i za svoju krsnu slavu uzimaju Svetog Vasilija Ostroškog.
Bila je dovoljna jedna noć
„Vera J, mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenada se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna ni za kakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista neurologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. S velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, a kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.“
U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju, pa je tako 4. avgusta 1961. godine došao na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva, koji je monasima ispričao u pero:
„Moj brat, po imenu Radivoje, beše težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negde 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 meseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji odluče da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovde u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim lekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vreme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji bolesnog brata vezanog povedu u Ostrog, verujući da će tu naći isceljenja. Kada su ga doveli ovde u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, posle kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sledećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i isceljenje. Kada su stigli kući, u naše mesto Zubač kod Sarajeva, svi meštani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdravog i svesnog.
Radivoje se posle oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog“.
Lek za američkog senator
Nebrojene su priče o čudima koja su se zbila u Ostrogu. Jednu od njih zabeležila je u svojoj knjizi „Plavi golub“ američka spisateljica našeg porekla Dojna Galić Bar, inače psihijatar po obrazovanju, udata za senatora SAD Vilijama Bara.
Republikanski senator iz Ilinoisa, Bar je 1970. preživeo atentat, ali je ostao bez noge. Trpeo je užasne bolove, a onda se javila i groznica.
Prema onome što je zapisala njegova supruga, jedne noći sanjao je kako se penje uz visoku stenu na kojoj se nalazi mala bela crkva, i pred njom starac bele kose i brade. On ga je pozdravio na nepoznatom jeziku, a onda proveo kroz brojne odaje u kojima su čekali bolesnici koje je svojim dodirom isceljivao… San se ponavljao iz noć i u noć, pričao je supruzi, ali ni on ni ona nisu tada znali o kom svetitelju i hramu je reč. U potrazi za protezom za nogu koja bi mu odgovarala, upoznao je jednog proizvođača iz naših krajeva. U njegovoj kancelariji na zidu video je sliku belog manastira u steni i ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, u kojem je prepoznao starca iz svog sna!
Uputio se 1980. godine preko okeana na hodočašće, a pre toga je naučio molitve na srpskom. Svakog dana tokom boravka u Crnoj Gori senator Bar se uz veliki napor uspinjao do gornjeg manastira. Bolovi u njegovom telu su minuli pošto se iz dana u dan klečeći molio pred moštima Svetog Vasilija Ostroškog.
Nesmotrena majka
U Crnoj Gori već sto godina dobro se zna za nesmotrenu majku koja je kolevku sa bebom ostavila na bedemu iznad manastira. Nemirna beba prevrnula je drvenu kolevku koja je pala sa visine od preko sedamdeset metara. Ali, iako se kolevka razbila u paramparčad, beba je čudom ostala živa i potpuno nepovređena!
Ozdravljenje ateiste
U rukopisnoj zbirci manastira Ostroga čuva se preko sto zabeleški o čudima koja su sačinili monasi. Tako piše: „Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir, on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.
Poziv u snu
I ovo je iz monaških beleški: „Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Čabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča:
– Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san.
Naime, sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan (meni nepoznat) čovek i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa sobom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija…
Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitvi. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav pođem veseo i zdrav svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična.
Neobično ozdravljenje Albanke iz Tuza
„Meseca avgusta 1957. godine“, zapisali su monasi u Ostrogu, „dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj (Albanka katoličke veroispovesti – prim. Kurira), iz sela Drume, u Tuzima. Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa železničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njihova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog ćivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela da oseća pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila.
Večita zahvalnost isceljenog
U Ostrogu se čuva i zapis o kazivanju Radomira Pantovića iz sela Gradca, sačinjen 13. jula 1961. godine u Gornjem manastiru.
„Godine 1949. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, ali i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju“.
