Besedu oca Gojka Perovića prenosimo u celosti:
„Sve što smo dobili poklonjeno nam je! E sad: ja imam kući decu, pa kada se vratim sa puta, svakom kupim po nešto različito. Jednom patike, jednom loptu…I svaki put, koja je reakcija: ne gleda šta je on dobio, nego šta je dobio ovaj drugi.
„Pa što si meni kupio patike…“; „Ja već imam ovakvu loptu..“
A šta ovde čujemo (misli na taj momenat na Ostrogu)…
Tu je bilo par bračnih parova, nije prošlo ni dve godine od kako su venčani a oni traže molitvu za decu. Pa čekaj, tek ste stupili u brak. Pa kažu:
„Već smo dve godine u braku, a nemamo dece!“
„Pa šta! Znam brakova gde ima puno dece, gde su svi zdravi, a po tri-četiri godine se niko nije rađao! Nije se ništa izbegavalo, prosto nije se rađalo…Sad ovi odmah kod doktora! Nije prošlo ni godinu i po, a da nema dece, odmah kod doktora.
E kad kreneš po doktorima onda ćeš stvarno da se razboliš! Kad krenu da te prevrću, okreću, seciraju, rastežu, okreću naopako – e više nisi normalan!
Znači, bračni parovi koji do sada nisu imali decu, ali i bračni parovi koji su do sada imali dece, ali se tuku, psuju, pljuju, razvode… Ovi koji se razvode, ja im kažem:
„Pa stanite ljudi, imate decu!“
A oni meni kažu: „Pa šta! To je normalno da imamo decu!“
Oni koji nemaju decu, ja im kažem: „Pa imate jedno drugo!“, a oni meni kažu: „Pa, normalno je da imamo jedno drugo!“
Dakle, niko ne ume da se zahvali na onome što ima, nego gleda šta nema!
Ovi nemaju ljubavi, pa im to treba, a deca – pa to je, kao, normalno!
Ovi koji nemaju decu, kad im kažeš imate jedno drugo, oni meni:“Ih, otkrio si mi pope Ameriku! Pa znam da imamo jedno drugo!“
Velika je stvar, velika stvar, kad imate jedno drugo. Odatle se može svašta!
A o čemu se radi: Ako je čovek srećan sa onim što ima, ako ne gleda šta je drugi dobio, nego ako ono svoje razrađuje, onda Bog na to dodaje. Kaže, „vidi što je ovaj raspoložen i fin, evo mu još!“
A kad onaj meri i kaže: vidi šta si mi samo ovo dao, ovo ja neću nego nešto drugo td..
Onda pre svega taj čovek sam sebi pravi problem, jer se zatvorio u toj svojoj ljutnji i misli samo o tome šta mu nedostaje….“