Svima nam je poznato da je nekada u našoj zemlji abadžija bio taj koji je šio narodnu nošnju koju su nosile i muškarci i žene. Međutim, ono što mnogi ne znaju jeste to da nisu samo ove zanatlije ti koji su vešto slagali boje i tkanine od grubog sukna, već i žene, domaćice.
Nekada su osnovne dnevne obaveze jedne žene na selu bile rad u polju, pripremanje ručka, briga o porodici i brojne druge aktivnosti. Pa i pored toga one su pronalazile vreme da šiju i to ne samo odeću za rad već i predivne komade narodne nošnje koje i dan danas čuvamo.
Zanimljivo je to što su žene pored svih tih obaveze to radile u sklopu svojih dnevnih obaveza. Još je interesantnija činjenica da su te žene baš svih tih obaveza u morale strašno brzo da vezu, objašnjava nam Jelena.
Međutim, da bi one tu narodnu nošnju sašile morale su prvo da ispredu vunicu, oboje je i pripreme za izradu. Materijal za izradu narodnih nošnji je uglavnom bio biljnog i životnjiskog porekla. Najviše se pravilo od vune, mada ima i onih koje su pravljene od lana, pamuka i ređe svile. Ipak, ono što se danas ne koristi za izradu odeće a nekada se koristilo jeste kopriva.
„Veće količine su se nosile na bojenje, dok su neke manje količine one same bojile. To su iste one boje koje se koriste za farbanje uskrašnjih jaja. Pre pojave varzila koji se koristio za jarku crvenu boju koristila se biljka broć koja se u velikim količinama sadila u Srbiji. Za crvenu boju se takođe koritio i kantarion, dok za tamne boje je korišćena ljuska od oraha“.
Žensku svečanu narodnu nošnju, koju je pre 150 godina prikupljao i čuvao Hristofor Crnilović možete videti u stalnoj postavci izložbe u Manakovoj kući u Beogradu. Zbirka sadrži 2.600 predmeta velike kulturne vrednosti, a najveći deo čine seoske i gradske nošnje i nakit koje je Crnilović otkupljivao od žena u svom izvornom obliku.
(Vijesti Srpske)
