Jesen koja se u Humskoj čekala punih 17 godina. Još od dana kada je Vladimir Vermezović 2004. pogurao Partizan do perfektne polusezone.
Kada bi pored svake stavke, slikovito rečeno, stajao kvadratić, sva tri bi bila štiklirana: jesenja titula – uspešno, proleće u Evropi – uspešno, proleće u Kupu Srbije – i tu bez greške. Sva tri stavke u „zelenom“. Bez dileme, crno-beli džek pot je ostvaren.
Uvek ima onih koji misle da je moglo bolje, ali da je neko tamo 1. juna ponudio ovakav bilans 18. decembra svakom u upravi Partizana, svakom u stručnom štabu, svakom fudbaleru i svima na tribinama, a i onima koji navijaju od kuće – teško da bi iko rekao „ne“. Da ovaj saldo nije dovoljan.
Poslednji put kada je takva perfektna jesen viđena na crno-beloj strani Topčiderskog brda igrala se sezona 2004/05 i na klupi je bio Vermezović. U domaćoj ligi Partizan je zimovao kao lider bez poraza, sa dva nerešena rezultata, isto kao i danas, samo što je tada odigrano čak šest kola manje. I u Kupu je Parni valjak protutnjao bez greške, dok je na međunarodnoj sceni izborio proleće u Evropi i čekao putovanje na istok, u Ukrajinu. A, ovog puta će crno-beli u Češku.
Kako je završena ta sezona za Partizan pre 17 godina? Osvojena je titula bez poraza, u Ligi Evrope se stiglo do osmine finala, dok je u Kupu put završen u polufinalu. Teško da bi se u Humskoj pobunili da se takav rasplet ponovi, pošto je na međunarodnoj sceni osnovni plan ostvaren, a prioritet na proljeće će biti da se osvoji šampionska kruna.
Mogle bi se, u neku ruku, igre Partizana tokom jeseni podeliti na period do večitog derbija i nakon njega. Nema to toliko veze sa imenom protivnika, koliko do akumuliranog psihološkog i fizičkog umora, koji je počeo da kvari igru Parnog valja. Igrao je Stanojevićev tim perfektno dok je imao svežinu u nogama, negde do Anortozisa na Kipru i Zvezde u Humskoj, a onda je počeo da „ševrda“. Bio je manje ubedljiv, do nekih pobeda je teže dolazio, ali rezultat, ipak, nije trpeo. Remi sa Proleterom (0:0) može da se okarakteriše kao kiks, ali pet bodova prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu je zaliha koja taj remi baca u zaborav sada kada je zavesa pala.
Jedino gde je Partizan mogao bolje, zbog sebe, su poslednja dva kola u Ligi Konferencije. Morali su crno-beli da uzmu više od boda protiv Flore i Anortozisa, zbog rejtinga na UEFA listi i za manju srčanu aritmiju navijača u finišu meča sa Kipranima. Ali i ta prepreka je na kraju uspešno preskočena, suštinski prolaz ni u jednom momentu nije „visio“ i sada je sav fokus prebačen na dvomeč sa Spartom.
Što se tiče Kupa Srbije, tu su, ipak, rivali crno-belima, Trajal i Dubočica, bili daleko slabiji po kvalitetu i rutinski je Partizan prošao do četvrtfinala, koje će se igrati u sledećoj godini.
Uspeh koji je Stanojević napravio sa Partizanom ove jeseni je tim veći što mu se igrački kadar tanjio kako su utakmice promicale, ispadali su mu redom nosioci igre. Počev od glavnog kreatora igre Bibarsa Natha, preko Lazara Markovića, u finišu Rikarda Gomeša, a u međuvremenu su povrede i virusi znali da izbace iz tima i Danila Pantića, Igora Vujačića, Aleksandra Šćekića, Nemanju Jovića…
Razvlačio je Stanojević tim kao pitu, uspeo je da čak 30 igrača pošalje na teren tokom jeseni, da promoviše novog talentovanog napadača Marka Milovanovića i da sa svima njima ispuni cilj na sva tri fronta. Ali, jasno je i iz svemira da je timu Partizana potreban dodatni kvalitet, da su bar trojica novih igrača, a to je i maksimum dozvoljenih promena za Evropu, neophodna Parnom valjku za mirnije proleće.
Dva meseca pauze su pred Partizanom, a onda odmah kreće žestoko: prvo pa gostovanje u Nišu, a u trećem prolećnom kolu – večiti derbi. Prvi naredni cilj za crno-bele biće da nakon 30. kola ostanu na čelu tabele, jer prva pozicija donosi domaćinstvo u derbiju u plej-ofu, ali i „pola boda“ prednosti u odnosu na drugog ako bude bodovnog poravnjana na kraju.
(MozzartSport)