U susret samitu NATO u Viljnusu, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odvlači pažnju Zapada od rata u Ukrajini, stvarajući krizu oko prijema Švedske u NATO.
Kako se približava samit NATO-a u glavnom gradu Litvanije Vilnjusu, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odvlači pažnju Zapada od brutalnog rata u Ukrajini, kreirajući krizu oko primanja Švedske u NATO savez, piše u komentaru za britanski Telegraf novinar, publicista i istraživač Mark Olmond.
To je pitanje koje je već počelo da parališe evropsku bezbednost i Stokholm učinilo ranjivim, navodi, između ostalog, Olmond.
Svi, uključujući i zvaničnike u Ankari, mogu da vide da Švedska ispunjava kriterijume za pridruživanje NATO-u. Problem je u tome što je Erdogan, ohrabren trećom izbornom pobedom, više nego ikad usmeren na sprovođenje politike koja dovodi u pitanje ne samo Zapad, već i sama demokratska načela i načela ljudskih prava zbog kojih je NATO tu da ih brani.
Erdogan se, prema oceni komenatatora Telegrafa usmerio na korišćenje i zloupotrebu strateškog položaja Turske u odnosu na Rusiju i Iran kako bi manipusirao evropskom obranom, procenjujući da su SAD i jezgro članica NATO-a toliko željni da Švedsku prime u članstvo NATO-a da će na kraju prihvatiti njegove zahteve, koliko god šokantni ili štetni bili.
Erdoganovo opravdanje za potkopavanje NATO-a je to što on stavlja turske nacionalne interese na prvo mesto i možda on iskreno i veruje u to. Međutim, NATO nije osnovan da služi samo Turskoj. Ukoliko druge savezničke zemlje (uključujući Mađarsku po tom pitanju) smatraju da je prijem Švedske u njihovom sopstvenom nacionalnom interesu, a Turska ostaje protiv toga, onda je sukob dobrodošao. S obzirom da NATO nema postupak za izbacivanje članova, ostalih 30 država članica mogle bi da zaobiđu Tursku na nekim ‘ad hok‘ osnovama, ocenjuje Olmond u komentaru za Telegraf.
Na primer, čak i ako ne bude moguće zvanično primiti Švedsku idućeg meseca, stratezi i logističari NATO saveza ne bi trebalo da imaju problema da uspostave mehanizme saradnje sa Švedskom koji joj pružaju većinu ili sve prednosti članstva. Uostalom, decenijama je ‘neutralna‘ Švedska ‘de fakto‘ sarađivala sa NATO.
Stavljanje Ankare na taj način na njeno mesto apsolutno bi predstavljalo i razotkrilo Erdoganov blef, i to ne samo što se širenja NATO-a tiče – jer turski predsednik deluje protiv zapadnih interesa u celini. On igra dvostruku igru s Rusijom u vezi Ukrajine, kao Sirije i Iraka. Ova pitanja traže da Vašington odluči šta su mu suštinski interesi, navodi Olmond i zakljujuče:
„Naravno, izbor predsednika Turske zavisi od njenog naroda, ali kada Erdoganova politika podriva bezbednost Zapada i promoviše interese Vladimira Putina, trebalo bi da se snažno i strateški povučemo – i prestanemo da nazivamo Ankaru vitalnim saveznikom.“
