Još vekovima pre nas pametni i učeni ljudi zapisaše da se „rđav vladar razlikuje od dobrog po tome što on uzima (krade) od naroda za sebe, a dobar daje svoje narodu“. Milo Đukanović ne daje ništa, a navikao je da može sve. Tako je, kao jedinstven primer u modernoj, demokratskoj Evropi, „poklonio“ svom sinu državnu imovinu. Nečuveno!
Otac „poklanja“ sinu ono što nije njegovo. Uzima tuđe, državno, baš kao što je pokušao sa crkvom. Da bi obogatio svog potomka „pretvorio“ je državno u privatno. Izvesno bi i crkve postale privatne da su prethodno postale državne po Milovom zakonu. Ko će kome ako ne otac sinu, rekli bi naši stari. Tačno, ali ne sa narodnom imovinom, sa vlasništvom svih građana.
Upravo su predstojeći izbori u Nikšiću prava prilika da Nikšićani kažu zauvek veliko NE svom nekadašnjem sugrađaninu, koji je odavno zaboravio na Nikšić jer brine samo o svom džepu i bogatstvu svoje familije, a ne o svom gradu. Otuda danas mnogi govore „da je Milo potpisivao koncesije gradu Nikšiću kao svom Blažu za elektranu na Bistrici, ili kao svome bratu od ujaka, Lazi Maksimoviću, ili svojim prijateljima (a svi su, opet, iz Nikšića), Nikšić bi danas bio najrazvijeniji industrijski grad u Crnoj Gori, sa najviše zaposlenih, a ne – grad „prosjak“ koji „zapomaže“ i čeka socijalnu pomoć Podgorice“. Da, da, baš tako, grad „prosjak“.
Kako će im ovaj „vrli i moralni“ Crnogorac, ili, bez navodnika, gospodar poroka i neistina, objasniti da sve ono što građani Nikšića nemaju – on ima, sve i to hiljadama puta više. Kako će im dati odgovor na pitanje kako još nekom Nikšićaninu nije dao ono što je dao svom sinu? Kako će im objasniti da još nekom nije potpisao ono što je potpisao svom sinu, ili bratu od ujaka? Kako im nije ustupio neko pravo, kao ljudima iz svoje blizine…..?
Nema odgovora na ta pitanja osim jednog. Za Mila je vlast privatna i služi samo njemu i njegovim. To je nešto na šta samo on ima pravo. Ono što je drugima zabranjeno, zbog čega drugi idu u pritvor po nalogu njegovog ličnog tužioca, često sa izmišljenim optužnicama – njemu je dozvoljeno. Takvu praksu, tu nezakonitu „povelju“ Milo je potpisao sam sebi.
Došlo je vreme da mu tu „lopovsku povelju“ ukine njegov rodni grad koji ga je u avgustu do nogu potukao, uz poruku da je „narod važniji od svakog pojedinca, posebno onog koji se obogati na narodni račun, bez trunke stida“.
