Princ Tomislav Karađorđević često ume da prođe „ispod radara“ kada se govori o dinastiji Karađorđević, a mnoga njegova dela vredna su pažnje i divljenja.
Tomislav Karađorđević je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, kao i brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara 1928. godine u Beogradu na Bogojavljenje, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije).
Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava.
Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u „Sandroyd School“, zatim u „Oundle School“ od 1941-1946, i u „Clare College“ Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo.
Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta.
Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini Zapadni Saseks. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala
Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985).
Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birmingemu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana.
Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ’60-ih godina pa sve do njegovog kraja 1992. čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine.
Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo.
Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda.
Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.
Ono što je manje poznato o Tomislavu Karađorđeviću jeste činjenica da je njemu posvećena pesma čuvenog beogradskog benda „Blok aut“ pod nazivom „Osam i trideset“. Numera se našla na albumu „Crno, belo i srebrno“ iz 1994. godine i dugo vremena se smatralo da je posvećena Dragoljubu Draži Mihajloviću, budući da su jasne aluzije na stradanje od ruke komunizma i na „crveno doba“ koje je usledilo. Ipak, tekstopisac i frontmen grupe Nikola Vranjković je u jednoj izjavi otklonio dileme i rekao kako je zapravo princ Tomislav bio tema.
Tekst pesme je priložen u celosti, kao i snimak.
„Zatvori oči sada zadnji put
I seti se
Šta je sve prošlo dok si ćutao
Pronađi me
Ulice nema s tvojim imenom
Gde je vrt sećanja
Mesta su sva bez rezervacija
U osam i trideset
On zna da crveno bledi vremenom
Proći će
Mladost je neka savim druga stvar
Ne poznaje
On dobro zna kad boli istina
Ostrva crna su
I dobro pamti gde te poslao
U osam i trideset
Slomljeni krst u mutnoj vodi
Pamti sve
Gvozdeni zvuk u gluvoj sobi
Odlaze
Odlazi noć, vampiri beže
Zauvek
Nikada više doći neće
U osam i trideset
On nije živeo kao kralj
U osami
On nije živeo kao kralj
U osam i trideset.
