Vojnik Luka Soldatović, trgovac iz Beograda, učesnik je oba balkanska rata 1912–1913. godine, nosilac Albanske spomenice i još tri ratna odlikovanja
Kada je izbio Prvi svetski rat 1914. godine Luka Soldatović se zatekao u Beogradu, gde se javio na zborno mesto kao rezervni narednik-telegrafista. Komandira voda je obavestio da, pošto je lovac, ima psa, koga, budući da je samac, nema kome da ostavi i zamolio za odobrenje da ga povede sobom.
Komandir voda se složio i pas je krenuo sa Lukom na front. Pas, koga je zvao Tref, bio je nemački dugodlaki ptičar, odlično dresiran i izvežban za lov na fazane i divlje patke. Iznad svega, bio je veoma privržen svome gospodaru.
Luka i njegov vod učestvovali su u poznatoj Cerskoj (od 12. do 20. avgusta 1914) i Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 16. decembra 1914) u kojima je srpska vojska pobedila i oslobodila Srbiju od austrougarskih snaga.
S narednikom Lukom sve vreme bio je i njegov pas Tref. Lukino telegrafsko odeljenje u ovim i kasnijim borbama često je imalo veoma delikatne i opasne zadatke – bili su zaduženi za uspostavljanje telefonske veze između komandira četa, bataljona, pukova i komande divizije. Razvlačenje telefonskih linija vršeno je često i u toku same borbe, što je značilo da ponekad moraju i puzeći da pređu preko tzv. ničije zemlje.
Posle ovih slavnih pobeda srpska vojska se polako povlačila prema Albaniji. Tu je i Luka sa svojim vezistima. Idu pešice noseći mobilni telegraf, poljske telefone i ostalu neophodnu opremu. Srpska vojska oskudeva u mnogim stvarima, a najviše u hrani, što je postalo evidentno već stupanjem na tlo albanskih gudura.
Luka je nekoliko puta kao iskusan lovac, krećući se često van puteva, primetio da ima zečeva i druge divljači. Izdvajao bi se od svog odeljenja da bi uz pomoć svoga Trefa ulovio nekoliko zečeva, poneku jarebicu, prepelicu ili neku drugu divljač. Ovaj povremeni lov je za Lukino odeljenje bio spasonosan.
Jednoga dana prišao mu je pomoćnik i obavestio ga da već nekoliko dana nisu ništa jeli i sugerisao mu žrtvovanje Trefa. Luka je potegao svoj revolver i zapretio metkom u čelo svakome ko bude dirnuo u psa. Odmah je naredio vojnicima da razgrnu sneg i pod plitkom i oskudnom zemljom potraže mahovinu, paprat, lišajeve, lišće i korenje koje je stavio u kazan. Tako su se hranili danima i spasli od gladi.
Na putu kroz Albaniju pratila ih je žestoka zima i sneg. Hladnoću su, uz oskudnu odevenost i neprikladnu obuću, pojačavali neprestana glad i iscrpljenost od dugog pešačenja. Šatorska krila, kojima su vojnici bili snabdeveni, bila su slaba zamena za pokrivače kojih nije bilo, a Luka bi raskopčao šinjel, prigrlio Trefa i tako su se grejali.
Na Krfu se posle dugog, napornog i iscrpljujućeg marša bez adekvatne ishrane razboleo od neke zarazne bolesti i petnaest dana ležao u poljskoj bolnici pod šatorom, dok mu je pas Tref neprekidno ležao uz krevet. Posle ozdravljenja i on se pridružio novoformiranoj srpskoj vojsci u Solunu desetkovanoj tifusom i drugim bolestima uslovljenim opštom slabošću i iscrpljenošću.
Pročitajte i Za njih ne postoji ni spomenik: 50 mladih Srpkinja koje su bežeći pred Turcima rešile da skokom u Savu odu u zajedničku smrt
Pri prvoj smotri novoformiranog puka, koju je izvršio novopostavljeni komandant u pratnji komandira Lukine čete, dogodio se i prvi susret sa psom u stroju.
– Pa, ovo nije lovačko društvo – prosiktao je komandant. Komandir je objasnio da je to pas narednika Luke, koji ga je, pošto nije hteo da ga ostavi okupatoru, iz Beograda poveo sa sobom. Taj pas je s njim prešao Albaniju, i, ako bog da, vratiće se u Beograd. Tada je komandant prišao Luki, vojnički ga pozdravio i rukovao se. Kroz nekoliko dana vrši se divizijska smotra, koju vrši general u pratnji komandanta puka.
