Za Milorada Dodika važilo je pravilo da je zajednički imenitelj za sve predsednike Srbije od Miloševića pa do poslednjeg u nizu Aleksandra Vučića.
Svakog od njih je preživeo i nastavljao karijeru nakon njihovog odlaska sa vlasti. Ali kako sada stvari stoje, lako bi se moglo desiti da mu Aleksandar Vučić bude poslednji jer sve ozbiljne ankete pokazuju da su šanse za njegov ostanak na vlasti minimalne. Da tako bude, potrudila se i vladajuća stranka u Srbiji čija je politika u početku bila neutralna ali u finišu kampanje izgleda je došlo do naloga da se maksimalno podrže opozicioni kandidati za inokosne funkcije te liste Srpske demokratske stranke za Narodnu Skupštinu Republike Srpske i Parlamentarnu skupštinu Bosne i Hercegovine.
Mnogi se pitaju otkud tako nagli zaokret imajući u vidu da su na svakom skupu bili nerazdvojni i da nije mogla proći neka manifestacija da se Dodik ne nadje na istoj rame uz rame sa predsednikom Vučićem a svi se sjećaju da je pred izbore 2018. godine i sam Vučić potvrdio priču o famoznih 40 britanskih špijuna koji hoće da sruše Republiku Srpsku. Ta priča servirana mu je iz SNSD kuhinje i sigurno je doprinela njegovoj pobedi 2018. godine.
Ove godine duvaju malo drugačiji vetrovi. U početku kampanje bilo je očigledno da vladajuća stranka i predsednik Vučić pokušavaju da budu neutralni ali su onda krenuli promašaji koje je kao na traci radio Milorad Dodik. Od samog početka krize u Ukrajini Srbija se drži neutralne politike i pokušava da izbalansira izmedju Evrope koja joj je glavni ekonomski partner i neuvodjenja sankcija Rusiji koja nam čuva ledja u Savetu Bezbednosti a sa druge strane Drine imao je demagoga koji svojim nečinjenjem u predsedništvu omogućava preglasavanje i uvodjenje sankcija Rusiji a onda u nedostatku drugih razultata koje bi mogao ponuditi narodu, kreće u otvorenu konfrontaciju sa Zapadom. Sećamo se bombastičnih najava o vraćanju vojske, indirektnih poreza i još mnogo toga čime je navukao sankcije Amerike a EU je obustavila grantove za putnu infrastrukturu zbog antidejtonskog djelovanja.
Vrhunac ludila prema zapadu bilo je odbijanje agremana Nemačkom ambasadoru misleći da će tako dobiti još neki poen kod naroda koji još uvijek emotivno reaguje na nacionalne teme. Provukao se usvajanjem nekog nemuštog saopštenja ali svako ko iole razmišlja glavom shvatio je da je ovo autogol. Sledeći promašaj vezuje se za hrvatskog predsednika Milanovića koji ne bira trenutak i način da napadne srpski korpus a posebno predsednika Vučića a da se Dodik nijednim saopštenjem nije oglasio po tom pitanju. Zabranom ulaska u Hrvatsku Vučiću da položi cvijeće na najveće srpsko stratište udaren je još jedan diplomatski šamar Srbiji a osude sa ove strane Drine od doskorašnjeg partnera bile su više nego mlake. Vrhunac nepoštovanja matice i čoveka koji je pomogao da Srpska pregrmi teško vrijeme COVIDa iskazan je onog dana kada je sav srpski narod Krajine oplakivao žrtve operacije Maestral a Hrvatska je slavila oslobadjanje vjekovnih srpskih ognjišta od Srba. Na povratku sa te proslave na kojoj je Milanović veličao zločine istog je ispratila policija kroz Republiku Srpsku ali umjesto da ostane na tom profesionalnom i službenom nivou, Dodik ga poziva na višečasovno druženje na svoje privatno imanje gdje su uz muziku i čašicu dobre rakije pričali o ko zna čemu.
Sledeći prekršaj je javno ismijavanje dobročinstva Republike Srbije i emotivne vezanosti predsednika Vučića sa narodom sa ove strane Drine i umesto da kaže hvala za sve donacije koje nisu bile male, on priča kako Vučića hvata na sentiment i uzima koliko god može da izvuče para. Poprilično loša stvar za imidz predsednika Vučića i argument njegovim protivnicima u Srbiji da ga napadaju jer dijeli pare njihovih poreskih obveznika nekom ko se ismijava njihovim dobročinatvom.
U finišu kampanje kada je bilo jasno da rejting nije kao što se očekivao i da neće dobiti podršku iz Srbije kojoj se nadao počele su sve oštrije strelice koje su kulminirale privodjenjem visokorangiranih članova SNS-a po Republici Srpskoj i nazivanje istih bezbjednoano interesantnim licima. Bila je to očigledno crvena linija preko koje se nije moglo preći i kada je postalo jasno da od dugogodišnjeg savezništva nije ostalo ništa. Kome treba saveznik koji ti zabada nož u ledja, koji tvoje ljude naziva bezbjednosno interesantnim licima, koji u oluji koja je zahvatila svijet umjesto da smiruje on još više ljulja brod koji se jedva drži na površini od talasa koji su proizveli veliki, koji Pelješki most proglašava Srpskim vitalnim nacionalnim interesom a ćuti na odlagalište nuklearnog otpada na granici sa Republikom Srpskom koji može ugroziti 150000 Srba koji žive na tom potezu koji proda Jasenovačku gradju a slavi Maestral, koji od Srbije moli stalke i zavoje da pregrmi koronu a istovremeno troši milione na sumnjive nabavke, koji truje svoj narod industrijskim kiseonikom a u ladici drži predmete protiv hrvatskih oficira za zločine nad Srbima koji te je u ne tako davnoj prošlosti nazvao političkim pobačajem a potezima pokazao da i dalje misli isto.
Moglo bi se nabrajati još dosta toga ali i ovo je bilo dovoljno da se medijski prostor Srbije otvori za kandidate opozicije, da po gradovima širom Srbije osvanu bilbordi Jelene Trivić i Mirka Šarovića i da se skoro pa direktno kaže da bi predsednik Srbije za saradnika radije vidio opciju koja mu ne bi bila teg oko vrata u ovim turbulentnim vremenima. Imajući u vidu sve gore nabrojano postavlja se pitanje, ukoliko nekim čudom Dodik ipak pobedi u nedelju, da li će u Srbiji imati podršku kakvu je imao doskora ili će u tihu izolaciju koja će se na kraju obiti o glavu nikom drugom nego građanima Republike Srpske.
